Први час у свим школама у Србији 17. марта посвећује се сећању на мартовски погром.
Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале.
Непосредан повод за реализацију погрома 17. марта је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Касније ће се показати се да је то лажна вест, али штета по српски народ већ је учињена.
У Косовској Митровици, тог јутра 17.марта велика маса Албанаца пробила ограду која је била постављена с јужне стране моста на Ибру. КФОР је био засут каменицама, на возила УНМИК полиције су бацани „молотовљеви коктели“. Горела су возила, а екстремисти су надирали ка северној страни. Чим су се огласиле сирене неколико стотина Срба кренуло је према мосту, где су дошли у сукоб са албанским екстремистама. Грађани Митровице, заједно са Француским припадницима КФОР-а успели су да потисну Албанце преко моста на јужној страни. У 13.00 часова албански екстремисти су успели да преко импровизованог пешачког моста уђу у северни део града. Сукоби су трајали све до 17.00 часова, када су припадници КФОР-а коначно успели да успоставе некакву контролу над ситуацијом.
Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су бројни културно-историјски споменици. Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 35 цркава. Уништено је и око 10.000 вредних фресака, икона, и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских и ромских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села.
Ово је подсећање да овај чин никада не заборавимо!
