SOLARNA UMESTO NUKLEARNE ENERGIJE
Prof. dr Branko Lalović bio je 80-ih godina stručnjak br.1 u celom svetu po pitanju primene solarnih ćelija za dobijanje električne energije i autor tog patenta. Zato je bio jedan od kandidata za dobijanje Nobelove nagrade iz fizike, koju bi garantovano dobio da je poživio još malo. On je takodje i autor odlične knjige, koju sam tada kupio, o primeni solarne energije za grejanje individualnih kuća. Imao je desetak detaljno uradjenih projekata, koje je prodavao u okviru knjige „Naš Stan – Hiljadu projekata“. Posle njegove smrti, postepeno je splasnulo interesovanje za primenu solarne enrgije, tako da smo trenutno na nivou Bantu crnaca.
Nažalost, Srbi su nemilosrdni prema svojim velikanima. Negde 1985. godine, u Ministarstvu energetike obelodanili su ideju da se u SFRJ napravi DVADESET nuklearnih centrala (uglavnom u Srbiji?!), vrednosti 100 milijardi tadašnjih dolara. Tu ideju su forsirali iz Evropske Unije, da bi obezbedili električnu energiju za celu Evropu, a podržali su je naši alavi političari, koji su očekivali ogroman mito (od bar nekoliko milijardi dolara). Prof. Lalović je veoma oštro reagovao u intervjuu u listu „Politika“. Sledećeg dana, jedan od ministara je podržao izgradnju nuklearki. Trećeg dana, pojavio se i intervju sa prof. dr Vladom Ajdačićem, kumom prof. Lalovića. Očekivao sam oštar članak, ali nije bio takav. Četvrtog dana, pojavio se demanti prof. Ajdačića, koji glasi: „Juče je izašao intervju samnom o izgradnji nuklearki, ali je verovatno omaškom izostavljena poslednja rečenica, koja glasi: „Ja sam STRIKTNO protiv izgradnje nuklearki u SFRJ.”.
Posle toga, nije bilo novih članaka u “Politici”, ali je kazna usledila u roku od nekoliko dana. Povećali su benificirani radni staž na dve godine za godinu u „Vinči“ , da bi njih dvojicu odmah oterali u penziju, u naponu snage. Oni nisu hteli da uzmu rešenja za penziju, navodeci da nisu svo vreme radili u takvim uslovima. Sutradan su zatekli radne stolove u hodniku. Prof. Lalović je zaprepašćeno pogledao sto i odmah otišao u zgradu sa nuklearnim reaktorom. Pritisnuo je šifru za otvaranje vrata i ušao u pravi pakao. Uključio se alarm, ugasili su reaktor, izvukli ga napolje i prebacili u bolnicu. Posle svega nekoliko dana dobio je galopirajuću leukemiju, pa su ga specijalnim avionom prevezli u Pariz, da mu izvrše transplataciju koštane srži, ali više nije bilo spasa. Nekoliko meseci kasnije (krajem aprila 1996. godine), desio se nuklearni akcident u Černobilu, i naši političari su odustali od nuklearki (sada se opet pominje izgradnja jedne nuklearke u Srbiji?!). Prof. Lalović je izvršio SAMOUBISTVO, da bi spasio stotine hiljade stanovnika Srbije od užasne smrti. Možete da zamislite koliko bi većih i manjih akcidenata vež bilo, kada se uzme u obzir kakav javašluk ovde vlada.
Prof. dr Vladimir Ajdacic je nekako preživeo prevremeno penzionisanje, ali su njegovu suprugu, čuvenu mr Nadu Ajdačić, malteritirali u “Vinči” na svakom koraku. Krajem 1989. godine, nije htela da opovrgne merenja radioaktivnosti Timoka i Borske reke (zagadjenih veštackim izotopima iz nuklearnog otpada), pa su i nju oterali u prevremenu penziju, a njenog saradnika dr Miljenka Martića, bukvalno na ulicu. O tome je ovog proleća bilo 20-ak priloga na B92 i na Slobodnoj Evropi, pod zajednickim nazivom “Trovanje Timočke krajine”, koji su objavljeni na moju inicijativu, i uz moju pomoć. Slučaj je opet zataškan, zato što su u trgovini nuklearnim otpadom učestvovali predsednici i ministri nekoliko država Evropske Unije i tadačnje SFRJ.
Nažalost, niko od njih cetvoro nije rehabilitovan posle Petog oktobra?! Kao što sam na početku rekao, Srbija je nemilosrdna prema svojim velikanima. Verovatno ne bi bolje prošli ni Nikola Tesla, dr Pavle Savić i Mihajlo Pupin, da su započeli karijeru ovde.
Moja supruga Bogdanka je 1977. g. radila diplomski u Vinči, pa mi je o njima mnogo pričala, posebno o prof. Laloviću, najvecem ekspertu za nuklearnu fiziku u SFRJ, posle dr Pavla Savića, a ujedno i najvećem protivniku upotrebe i zloupotrebe nuklearne energije. Zato je uzela diplomski rad iz fizike baš kod prof. Lalovića, koga je izuzetno cenila i poštovala. Neka mu je večna slava.
S poštovanjem.
Bokisingl's Blog 
12. avgusta 2011. at 21:54
Bila mi je cast da budem njegov postdiplomac, nazalostnikada nisam dovrsio zbog nesrece koja mu se desila. tesko i tuzno je sve to bilo i vvise puta sam ga posecivao u bolnici. kada sam se ponadao da ce mu ipak biti bolje kraj je nazalost stigao prerano.
citam ovo jer igrom slucaja ovde u Sydney-y moj mali decko je dobi zadatak da spremi referat o kucama sto stede energiju.
tako u pretrazi upisah njegovo ime da vidim da li se nesto o njemu cuva.
verovali ili ne nisam znao kako se razboleo i verovatno je mnogo bolje da to tada nisam znao.
Mislim da u Beogradu jos uvek imam jednu od knjiga koju mi je dao za rad na postdiplomskom koja je zbog njegove smrti ostala kod mene jer sam ostale vratio njegovoj sestri na Vidikovcu gde sam ga posecivao dok se lecio (mislim da se tako zove taj deo grada)
kada bi mogli da osnujemo neko drustvo sa njegovim imenom?
Godine prolaze ali secanje na njega nece nkada.
vecna mu slava i hvala i srecan sa da vidim da mladi narastaji ipak dobiju saznanja o njemu.
28. aprila 2012. at 11:08
Postovani,
procitah vas komentar u vezi sudbine prof. Lalovica, pa vas podryavam u vasoj zelji da se osniuje drustvo sa imenom ovog profesora. Licno sam se nedavno upoznao sa njegovim radom u vezi soalrni kuca, ali me je sve to veoma odusevilo, taj nacin razmisljanja u vezi alternativnih izvora energije, pre svega solarne energije.
Eto ako imate neku ideju, javite
Zarko Prodanovic
28. novembra 2012. at 04:06
Poštovani, svi koji učestvujete u patriotsku stručnu misao u našoj posrnuloj sredini!
Izuzetno sam oduševljen kada, posle mnogo godina čitam o legendarnom prof. Laloviću koga nisam lično poznavao niti sam bio u prilici da sarađujem sa takvim likom, ali sam za njega čuo i njegovu knjigu o solarnoj energiji pratio kao student građevine, pa sam prema njegovoj knjizi i nekim projektima sebi projektovao jedan takav objekat. Neka mu je čast i slava.
Samtram da se njemu i njegovoj veličini neće domaća javnost posvetiti. To ako može diajaspora.
Međitim za sve koji pitaju za ideje o alternativnim oblicima energije mogu da obavestim da sam kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine registrovao pumpu koja radi na poznatom prinipu hidrauličkog udara i prototip iste je u funkciji. Tako da već koristim potpuno besplatno prepumpavanje vode. Pa izvolte na saradnju.
Takođe imam ideju o korišćenju solarne energije za vetrogeneratore ali ta izučavanja, eksperiminte i zaživljenje ne mogu da finansiram, pa izvolte i tu
na saradnju.
U svakome slučaju hvala vama na saradnji a pokojnom profesoru večna slava.
Neđto više na http://www.srebrnstojanovic.rs
28. novembra 2012. at 04:10
Poštovani, svi koji učestvujete u patriotsku stručnu misao u našoj posrnuloj sredini!
Izuzetno sam oduševljen kada, posle mnogo godina čitam o legendarnom prof. Laloviću koga nisam lično poznavao niti sam bio u prilici da sarađujem sa takvim likom, ali sam za njega čuo i njegovu knjigu o solarnoj energiji pratio kao student građevine, pa sam prema njegovoj knjizi i nekim projektima sebi projektovao jedan takav objekat. Neka mu je čast i slava.
Samtram da se njemu i njegovoj veličini neće domaća javnost posvetiti. To ako može diajaspora.
Međitim, sve koji pitaju za ideje o alternativnim oblicima energije mogu da obavestim da sam kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine registrovao pumpu koja radi na poznatom prinipu hidrauličkog udara i prototip iste je u funkciji. Tako da već koristim potpuno besplatno prepumpavanje vode. Pa izvolte na saradnju.
Takođe imam ideju o korišćenju solarne energije za vetrogeneratore ali ta izučavanja, eksperiminte i zaživljenje ne mogu da finansiram, pa izvolte i tu
na saradnju.
U svakome slučaju hvala vama na saradnji a pokojnom profesoru večna slava.
Nešto više na http://www.srebrnstojanovic.rs
22. jula 2011. at 11:18
Pre jedno 5-6 godina sam slučajno na buvljaku naleteo na njegovu knjigu „Nasušno sunce“, a pošto sam tad bio na studijama Zaštite životne sredine, uzeo sam je jer me je zanimalo sve što ima veze sa obnovljivošću. Nisam je mnogo izučio jer sam se opredelio za reciklažu na čemu sam i diplomirao. Pošto je takva situacija i nema baš posla u toj struci upisao sam postdiplomske na Poljorivrednom fakultetu-polj. tehnika, gde trenutno za diplomski radim primenu solarnih kolektora u stočarstvu. Uzeo sam ponovo njegovu knjigu, ovaj put da je bolje izučim i čitam sa velikom pažnjom. Kroz čitanje sam se skoro „povezao“ sa njim i njegovim tokom misli dok je pisao knjigu,jer je tako i pisao, sa puno „unošenja“ sebe u nju. Nisam ni znao da je bio tolika veličina, i da nije živ više, a tek da je tako skončao. Kada sam ovo čitao, toliko me je njegova sudbina potresla da sam skoro zaplakao, verovali ili ne. Nažalost mi smo toliko naših velikana nauke danas zaboravili, ili slučajno ili namerno, da će nas buduća pokolenja proklinjati zbog toga!!!
P.S. Slučajno sam naleto na knjigu, ali namerno ću nastaviti da se bavim solarnom i drugim vidovima obnovljivh izvora!
15. juna 2010. at 10:22
Prof.Lalovica i njegove radove kao i ideja,“upoznao“sam preko izvrsnog casopisa za popularizaciju nauke uopste,koji se zvao Galaksija.Jos i danas se secam da se onda bas preko Galaksije vodila polemika izmedju prof Lalovica koji je zastupao misljenje da treba da se radi na tome da Sunce postane jednog dana najveci izvor energije(preko fotonaponskih celija) i prof.Paara iz Zagreba,koji je opet zastupao misljenje da je buducnost u izgradnji nuklearnih elektrana.Kao sto se danas vidi ieja prof Lalovica sve vise dobijaju potvrdu u paksi.Velika je steta sto je prof.Lalovic rano preminuo,a pogovo,sto ga Srbi nejblaze receno zapostavljaju,a mladji verovatno nikada ni culi za njega nisu.
S postovanjem Ladislav Farkas Vukovar.
1. januara 2010. at 14:56
Sve sto ste naveli je na mestu.
Ja sam pre dva tri dana slucajno dosao do specijalnog izdanja casopisa galaksija -solarne kuće iz 1982 godine,koje je uredio prof. dr. Branko Lalović, te sam odmah shvatio, da se radi o izuzetnom stručnjaku i čoveku, iako nisam ništa pre toga znao o njemu.Časopis je sjajno i ozbiljno uradjen, te sam naručio i knjigu prof. Lalovića „Nasušno sunce“.
Žarko Prodanović
PS. dosta SAM mladja generacija – 1974. godište, ALI PROSTO U DANASNJE VREME NEDOSTAJU VELIČINE POPUT DR. Branka Lalovića.