Milorad Vučelić: NAJMRAČNIJI SIMBOL PROŠLOSTI KOJA TRAJE

Niko ne zna ko će biti na vlasti u Srbiji za dvadeset, pedeset ili sto godina, izvesno je samo da će i tog vladara podržavati Milorad Vučelić. Ima sve predispozicije za večno parazitiranje uz tron: ljubav prema sebi i novcu, trajnu lojalnost oročenu samo svojim ličnim interesima, sposobnost da se uvek prikloni jačem, mudrost da prepozna otkud dolazi opasnost, hrabrost za pravovremeno bekstvo i, najvažnije, toplu i nežnu savest, koja ga ne grize ni kad na najsramniji način izda sebe, svoja uverenja, prijatelje i saveznike.
Tim osobinama i veštinama nisu odoleli Tito, Stambolić, Ćosić, Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić… Nije ni Aleksandar Vučić.
Ipak, aktuelni diktator još se drži rezervisano prema Vučeliću. Ima i razloga. Odlično obavešten, iskusan u proceni odnosa i procesa na političkoj sceni, odmah posle izbora 2008, kad radikali Nikolić i Vučić nisu uspeli da se domognu vlasti, Vučelić je u tekstu, objavljenom u „Pravdi“, postavio tačnu predikciju haosa koji je zadesio Srbiju: da bi dokrajčili otpor srpskih patriota zapadnjački mešetari moraju da unište Srpsku radikalnu stranku, a taj posao će poveriti izdajnicima iz njenog vrha. Naravno, Vučić se prepoznao, ali uspeo je da istrpi prozivku. Nekoliko meseci kasnije, kad su se Vučelićeva predviđanja potvrdila pučem u SRS i stvaranjem Srpske napredne stranke, živci su popustili. Isti dan kad je Vučić na TV B92 tvrdio da „nikada, nikada u životu nije pomenuo liniju Karlobag-Virovitica“, u emisiji Marka Jankovića, na TV Hepi, prikazan je snimak Vučićevog nastupa u kome je osuo paljbu na „fukare koje ne veruju da se srpska granica proteže od Kalobaga, Ogulina i Karlovca do Virovitice“.
– To mi je Vučelić namestio! On, Koštunica i Janković žele tako da me kompromituju. Osvetiću im se. Sutra ću održati konferenciju za novinare na kojoj ću objaviti sve o Vučeliću, od toga kako je švercovao duvan, pa do toga kako mu „Pečat“ finansiraju Milan Beko i Boris Tadić. Sada ću da ga nazovem da mu svašta kažem – skičao je Vučić kao Damjanov Zelenko.
Ne znam šta je rekao Vučeliću, ali sutradan me on nazvao i, opušten i nasmejan, obavestio da više ne može da piše za „Pravdu“, nema vremena, suviše je zauzet uredničkim obavezama u „Pečatu“.
Sklonost da oprosti greh svima koji su mu potrebni Vučić je demonstrirao i u Vučelićevom slučaju. S procenom da mu je bolje da Vučelić sedi u njegovom i pljuje u tuđi čamac, nego obrnuto, Vučić je osvetu odložio za neko drugo vreme. To se svidelo i Vučeliću. S istančanim instinktom za samoodržanje, podvio je rep i „Pečat“ rasteretio svake vrste ozbiljne kritike naprednjačkog režima, a i sam je povremeno i vrlo maštovito hvalio nepostojeće rusofilstvo svog novog gospodara.
Saradnja i drugarstvo konkretizovani su zaposlenjem Vučelićevog sina Branislava u moćnoj državnom preduzeću „Jugoimport SDPR“, odnosno u njenoj ćerki-firmi „PMC Inženjering”. Mladi Vučelić dobio je mesto pomoćnika direktora za marketing i odnose s javnošću, koja je izmišljena samo za njega. Uz funkciju, dobio je platu od oko 120.000 dinara i slobodu da se na poslu pojavljuje kad hoće. Iako je Branislav upisan kao suvlasnik firme „Baam trade“, koja je osnivač i suvlasnik preduzeća „Naš pečat“, u javnosti je poznatiji po romansama s estradnim lepoticama Anom Nikolić, Sani Armani itd.
Na promociji Vučelićeve knjige „Ima li ovde Srba“, u kojoj su sabrane njegove kolumne iz „Pečata“, sredinom decembra 2014, pojavili su se Matija Bećković, Gojko Đogo, Žarko Zečević, Oliver Antić, Milan Beko, Vojislav Koštunica i mnogi drugi simboli srpske mračne prošlosti koja traje. U nastupu mentalnog slepila, jedan govornik, oduševljen knjigom – „grandioznom enciklopedijom zla“ – istakao je da je Vučelić „prvi koji neće da ćuti, već hrabro markira liniju sunovrata“ , uvek „protiv tišine, protiv kukavičluka, protiv zaborava“.
Dirljivo. I duhovito. No, šala je dobrodošla i na takvim komemorativnim skupovima, kad govornici opisuju autora-pokojnika onakvim kakav je trebalo da bude, a nije. Još vrlo živahni i ambiciozni Vučelić nije demantovao hvalospeve koji su dijametralno suprotni istini, koja upućuje na činjenicu da upravo njegova politička karijera predstavlja „enciklopediju zla“ „liniju sunovrata“, „tišinu, kukavičluk i zaborav“.
O tome je iskreno i nadahnuto pisala Mira Marković.
– On ne može da odoli ničemu što nije njegovo, što je tuđe. Neodoljivo ga privlače tuđe ideje, tuđi novac, tuđe žene, tuđe partije, tuđa borba, tuđi ideali. On nema ništa svoje. Sve što upotrebljava oteo je od drugih. Skromno obrazovan i nekreativan nije mogao da dođe ni do jedne ideje, ni do jednog izbora upoređivanjem i usklađivanjem sa svojim sistemom vrednosti. Sve je preuzeo od drugih, dopalo mu se kako su na drugima izgledali: politička uverenja, cipele, izbor muzike, marka košulje, ime restorana, vrsta hrane, cigare… Kad bi sreo nekog novog, nekoga kome drugo političko uverenje i druge cigare stoje lepše, odmah je prelazio na njih – na druga politička uverenja i na druge cigare. Pošto je uglavnom malo radio, i dok je kratko vreme bio zaposlen, a najveći deo života nije ni bio zaposlen, novac za život nije mogao da zaradi. Ali je, ipak, celog života živeo sjajno – opisala ga je Mira Marković 2002. godine u „Nacionalu“.
Dokazi koji potvrđuju te tvrdnje nalaze se u biografiji Milorada Vučelića.

Iz svake nesreće koja je zadesila Srbe i Srbiju po neki prljav i krvav trag vuče prema njemu. Kao mladi jurišnik Saveza komunista zaklinjao se u odbranu Jugoslavije, ali istovremeno je gradio imidž disidenta. Slučajnom greškom u proceni, podržao je Ivana Stambolića, posle čijeg pada se spretno dočekao u taboru pobednika Slobodana Miloševića. Milošević je zaveo diktaturu, Vučelić mu je u dva mandata bio najbliži saradnik, a treći put posthumno. Radio-televizija Beograd širila je ratnu histeriju, Vučelić je bio njen direktor. Kad su zapadni Srbi digli ustanak, on je postao ministar informisanja u vladi Srpske autonomne pokrajine Hercegovina, kojom je upravljao legendarni Božidar Vučurević. Godinu dana kasnije, kad je Srbija uvela blokadu na Drini, Vučelić je bosanske Srbe optuživao za okupaciju tuđih teritorija. U ratu i pod sankcijama, na državnom švercu strateških roba obogatili su se samo odabrani, Vučelić je bio među njima. Miloševićevim prihvatanjem devize „mir nema alternativu“ i dejtonske kapitulacije, najuren je iz SPS-a, ali nežno, bez posledica, kako bi samo dve godine kasnije mogao da vaskrsne. U vreme NATO bombardovanja, prebegao je na pobedničku stranu. Na njoj nije prihvaćen s oduševljenjem, pa se vratio u SPS, da brani partiju i utamničenog Miloševića od izdajnika Ivice Dačića. Kasnije se zbližio s Koštunicom, čiju propast je dostojanstveno preboleo, bez ikakvih posledica.
– Bio je komunista, Jugosloven, nacionalista, Srbin, patriota, antikomunista, levičar, Crnogorac, reformator, Evropljanin. Menjao je opredeljenja kao odela. Nosio je ono odelo koje su nosili najuticajniji. Svuda oko njega vodila se borba, između političara, intelektualaca, stručnjaka, umetnika i naučnika, između desnice i levice, ateista i vernika, različitih vera, između polova, između generacija, patriota i izdajnika, ravničarskog i brdskog mentaliteta, između došljaka i starosedelaca, između siromašnih i bogatih… Lenj i hedonista, ni u jednoj nije učestvovao. Ali, u svaku je zavirio da vidi koja može da donese najviše koristi i u koju, kad se okonča, može da se prikači kao pobednik. Tuđa borba, odnosno rezultati tuđe borbe oduvek su bili privlačni za gramzive i koristoljubive ljude, a naročito za gramzive i koristoljubive kukavice. I tako je ovaj neke tekovine levičarske borbe, a zatim neke tekovine borbe srpskog naroda, pripisivao sebi, iako u njima nije učestvovao. A ne bi ni mogao i da mu se pružila prilika, ne samo zato što je lenj i hedonista, već i zato što nije ni levičar, ni Srbin – tvrdila je Mira Marković.
Teških optužbi nije ga štedeo ni njegov mentalni brat-blizanac Aleksandar Tijanić.
– Kad Milorad Vučelić kaže da je bio i ostao levičar, malo je rekao. Više je taj od običnog levičara: on je bitanga! Ova srednjovekovna srpska imenica nastala je u doba krstaških ratova. Tada su Germani, pustošeći naše krajeve na putu za Jerusalim (još tada su ličili na Nemce), ubijali i pljačkali uz obavezno „bitte“ i „danke“. Spajajući bite i danke, stari Srbi su zauvek označili bitange, ljude koji lažu, otimaju, kolju, sve u ime višeg cilja i uz obavezno „molim“ i „hvala“. Zaljubljen u Slobu, kao njegov lični licencirani lovački terijer, režeći i lajući, nagonio je Srbe u rat ostavljajući im slobodu da ubijaju ili budu ubijeni. Da budu žrtve hajki ili hajkači. Da prisluškuju ili da budu prisluškivani. Da sarađuju sa marketingom televizija Novi Sad i Beograd ili da budu bez posla. Da brinu za porodicu ili da plaše tuđu decu. Na gazdino „aport“ ovaj levičar je doneo sve glave svojih istinskih prijatelja: izdao je živog i mrtvog Stambolića, Dobricu Ćosića, Mila Đukanovića, Jovicu Stanišića – koji mu je sačuvao trticu – Badžu, Karadžića, Zvezdara teatar, Vanju Bokana, kuma Peru Božovića, novinarstvo, Arkana, RTS, Crnčevića, Kusturicu – pisao je Tijanić i postavljao suštinsko pitanje:
– Što Vučko ne objasni Srbima poreklo svog bogatstva? Odakle stanovi u inostranstvu, novac kod švajcarske bankarke našeg porekla, telohranitelji, zlatni časovnici, cigare od pedeset evra komad, najskuplja odela, cipele i automobili? Besramno (a kako drugačije) nazivajući svoje kritičare staljinistima, Milorad krije svoje ogromno učešće u organizovanju ilegalne trgovine cigaretama i – kako mediji objavljuju – konstruisanja državnog lanca šverca u Srbiji i Crnoj Gori. Ovo je svim učesnicima donelo desetine miliona dolara: nekima smrt, drugima progonstvo, a našem Vučku pare i izrešetan „audi“, kao opomenu da vrati ono što nije smeo da uzme preko svog tala. Kao osoba kroz koju je išao link Tajna policija – Mediji – Partija – Mažestik – Parlament – Banke – Carina – Kriminal – Marketing televizije – Kipar – Liban – Rat – Podgorica – Komuna – Pale – Švajcarska – Kultura – Novo groblje – Hercegovina – Hekleri, mucavi tucač je odgovoran za svaki grob, za svake zabranjene novine, svaki srpski strah, svaku izgubljenu godinu, Kosovo. Samo neka nam objasni – kako se to i od čega obogatio u deceniji u kojoj je propala zemlja i svi njeni građani? Kako to da ga niko ne pita za ekstraprofit a ima stan koji obara s nogu i milijardere kad u njega uđu?
U poreklu Vučelićevog bogatstva nema ničeg čudnog, ali ima mnogo još živih svedoka. Glavni među njima, Stanko Subotić Cane, prvooptuženi za šverc duvana tokom devedesetih godina, više puta je detaljno opisivao ulogu Milorada Vučelića. U vreme sankcija, kad je, kao afirmisani trgovac cigaretama čija švajcarska firma je imala ugovore s mnogim stranim kompanijama, Subotić je pozvan da “pomogne državi” u nabavci te deficitarne robe. Prvi sastanak je održan u kancelariji “Komune”, firme Milorada Vučelića. Ceo posao je organizovao Jovica Stanišić, tada nedodirljivi šef tajne policije, a u svemu su navodno učestvovali Milo Đukanović, Vanja Bokan i policijski general Radovan Stojičić Badža.
Banda se povremeno osipala. Neprirodnim putem, najčešće kalašnjikovim. Bokana su svi lako prežalili. Kad je Badža, izrešetan, iz restorana “Mama Mia” otišao na onaj svet, postalo im je jasno da je sreća vrlo nepouzdana stvar.
– U šverc cigareta ušao sam u dogovoru sa Jovicom Stanišićem, Miloradom Vučelićem i Radovanom Stojičićem. Posle ubistva Stojičića, policija je iznenada upala u moje poslovne prostorije u bescarinskoj zoni. Kad se to desilo, bio sam na jednom brodu s Vučelićem. Kod njega i Stanišića raspitivao sam se ko je naredio upad policije. Oni nisu bili u stanju da mi to kažu, ali su me upozorili da Mirjana Marković želi da me istisne iz tog posla da bi se time bavio njen sin Marko Milošević – napisao je Subotić na svom sajtu.
Ipak, Vučelića je sreća još pratila. Umesto njega, dvojica nepoznatih napadača, 1997. U Budvi, izbušili su njegov “audi” . Pametnom dovoljno. Vučelić je napustio biznis i smirio se. Nije mu ni bilo teško, stekao je više nego dovoljno. Po tvrdnjama Vladimira Bebe Popovića, Vučelić je na švercu cigareta zaradio oko 40 miliona evra. S tim parama mogao je bezbrižno da održava hedonističke navike, putuje svetom, kupuje stanove u Parizu, školuje decu u najskupljim evropskom školama…
Repovi iz tog biznisa ipak su ga pratili i povremeno uznemiravali. S vremena na vreme, panično je bežao iz Srbije. Prvi put se na to odlučio 1999, u vreme bombardovanja.
S Miloševićevog dvora proširila se glasina da general Momčilo Perišić, penzionisani udbaš Stanišić, Tijanić, Ćuruvija i Vučelić pripremaju državni udar. U toj priči, ma koliko izgledala neverovatno, struktura je dobro postavljena. Perišić je još imao uticaja na mnoge oficire kojima je ranije komandovao, Stanišić je držao pod kontrolom Službu, a Tijanić i Ćuruvija su mogli da organizuju medijsku podršku. Vučelićev zadatak u toj zavereničkoj teoriji bio je da preuzme SPS i amortizuje političke potrese.
– Ta priča je obična budalaština. Stanišića sam video samo jednom u životu, s Perišićem ne kontaktiram, s Tijanićem sam u svađi, a o Vučeliću oduvek mislim sve najgore. Upoznao sam ga 1987, prilikom Miloševićevih odlazaka na Kosovo. Već tada sam video da Vučelića ne zanima novinarstvo, nego politika. Kasnije je zabrazdio u nacionalizam, tako da nikada nismo bili ni u korektnim odnosima – ispričao mi je Ćuruvija nekoliko dana pre nego što će biti ubijen.
Kad se to desilo, 11. aprila 1999, Zoran Đinđić je izjavio da Milošević ima spisak za odstrel. Posle Ćuruvije, prvi na spisku je, navodno, bio on, Đinđić, a sledeći Vučelić. Da bi poremetio redosled, Đinđić je direktno s Novog groblja, odmah posle sahrane vlasnika “Dnevnog telegrafa” pobegao u Crnu Goru. Vučelić je, nešto kasnije, sledio taj primer.
– Kada je zagrmelo nad jugoslovenskim i srpskim nebom, levičar, nacionalista, Srbin, patriota i Crnogorac, zbrisao je iz domovine na baš ona tri meseca, koliko je ona bila bombardovana. I ne samo što je utekao, već je isprosio u nekoj tuđoj i dosta bezbednoj zemlji pasoš i postao njen građanin. Doduše, ne zauvek. Koristiće to pravo samo dok je rat, samo dok je nevolja. Čim nevolja prođe, on će se vratiti kući, u svoju zemlju. Šta će u njoj biti, zavisi od konjukture. Srbin ili Crnogorac, patriota ili globalista, demokrata ili reformator, već će videti šta se najbolje kotira – tvrdila je Mira Marković.
Tako je i bilo. Vučelić se posle 5. oktobra 2000. vratio u Srbiju, ispratio Miloševića u Hag i pokušao da se instalira za naslednika na čelu SPS-a. Posle neuspeha, napravio je vlastitu stranku, Demokratsku socijalističku partiju, s istim rezultatom. Na izborima je osvojio tek nešto više glasova od stranica svoje poslednje knjige.
Iz političke i javne hibernacije izvukao ga je Vladimir Beba Popović, kreator “Sablje”. Milorad Vučelić je uhapšen mesec dana posle ubistva Đinđića. U pritvoru je saslušavan samo o atentatu na Badžu Stojičića. Posle tri nedelje u ćeliji, počeo je štrajk glađu. Izgubio je 15 kilograma, ali dobio je slobodu.
Da bi na njoj ostao, i 2007, posle raspisivanja poternice za Stankom Subotićem, pobegao je iz Srbije. Za svaki slučaj. Nije bilo potrebe. Vučelićevom ulogom u švercu duvana samo ponekad bavili su se mediji, a istražni organi i sudije nikada.
Ni on ne voli da se bavi svojom spornom prošlošću. Lepše mu je kad ga nazivaju akademikom, dive se njegovom modnom stilu i zavide mu na ljubavnicama.
– Njemu je važno samo da je do tuđeg došao. Tuđe kao cilj nije samo platforma lopova, to je platforma i kukavica, izdajica, profitera i ulizica i svih drugih ništarija koje, između ostalog, imaju i osobinu da misle da niko ne vidi ko su, da mogu da se lažno predstavljaju bez kraja i bez rizika. I ovaj misli da je zaštićen od tuđih očiju. Nekada je dovoljno da ga vide bar jedne oči. A videle su ga, na sreću, mnoge – zaključila je Mira Marković.
Čak i da je bivša gazdarica Srbije u pravu, mora se priznati da Milorad Vučelić ličnim primerom dokazuje da Srbi i Srbija nisu uzalud ratovali. Nema veze što su mnogi stradali, on se, kao i drugi ratni profiteri, silno obogatio.

AF
Mucavi tucač kafanskih pevaljki

Tomislav Nikolić je godinama uspešno vodio verbalne, a malo je nedostajalo i fizičke, obračune s Vučelićem. Posle jedne skupštinske polemike, uz optužbe za izdaju Srba preko Drine, Nikolić ga je nazvao “mucavim tucačem kafanskih pevaljki”, brutalno aludirajući na Vesnu Zmijanac.
U junu 1995, Nikolić je završio u zatvoru u Gnjilanu.
– Ništa nisam skrivio, a dva meseca sam proveo na robiji. Da sam znao šta mi sprema Milošević, ne bih bežao, čak bih mu dao povoda. Eto, mogao sam da išamaram onog njegovog mucavog kriminalca Milorada Vučelića, pa neka me hapse, njega bih s lakoćom odrobijao – tvrdio je tadašnji četnički vojvoda.

Af

Veći slobista nego ženskaroš

Vučelićevom crnogorskom šarmu, podržanog parama, nisu odolele mnoge jugoslovenske lepotice. Još kao mladi komunista, krstareći od Rovinja do Dubrovnika i od Ljubljane do Beograda, s raznim glumicama i pevačicama širio je bratstvo i jedinstvo.
O anegdotama iz romanse s Božidarkom Frajt pričao je i Slobodanu Miloševiću, koji se, kao tinejdžer, divio tom uspehu.
Osvajao je i napuštao lepotice. Napuštale su i one njega. Kad ga je ostavila Vesna Zmijanac, Vučelić nije plakao, bar ne onoliko koliko kad ga je otkačio Milošević. Ne tako davno, kad je raskinuo vezu s televizijskom voditeljkom Oljom Kovačević, Vučelić je pokazao koliko je zločest. Prepustio ju je Borislavu Stefanoviću, neka i demokrate vide kako je sa zanosnim i prohtevnim plavušama.

Af
Cicija, ali šarmantna

Nekim povodom, početkom 2006, zadesio sam se s Branom Crnčevićem u “Mažestiku”. Kad je ugledao Vučelića za petim stolom, Crnčević ga je pozvao.
– Vučela, pomagaj. Hitno mi treba 500 evra na zajam. Vratiću ti ih u ponedeljak – rekao mu je stari drugar.
Desetak minuta je vrlo uverljivo objašnjavao kako je u škripcu, ali već je našao kupca za neku sliku Ede Murtića, pare će dobiti za dva-tri dana, pa će se odmah razdužiti. Vučelić ga je strpljivo saslušao i, na kraju, s najtužnijim izrazom lica, rekao:
– Brano, nemam, majke mi…
Svi u “Mažestiku” su prasnuli u smeh. I Vučela.

Af
Konvertibilni prijatelj sa svima

Još u zavičajnoj Crvenki, Milorad Vučelić je shvatio značaj dobrih veza. Kao što je tada nastalo prijateljstvo s Radomanom Božovićem, kasnije se zbližio sa Stanišićem, Crnčevićem, Mihaljom Kertesom, Badžom Stojičićem.
Stanka Subotića je, navodno, upoznao slučajno na bugarskoj granici. Nikada nijedan od tih švercera nije objasnio prirodu tog pograničnog slučaja. Caneta je, kao Stanišića i Badžu, potom upoznao sa Zoranom Đinđićem.
Na famoznim Vučelićevim slavama, za Svetog Jovana, okupljali su se političari, mafijaši i ostali moćnici svih opcija i resora. Niko od njih ništa dobro nije doneo Srbiji, ali jesu jedan drugome.

KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702